Pet mitova o Titaniku za koje su krivi filmovi - BBC News na srpskom (2024)

30 decembar 2021

Autor fotografije, ITV Studios Global Entertainment/BFI

To je tragična priča čiji kraj svako zna - Titanik, brod osuđen na propast, potone.

Njegovi poslednji sati poprimili su mitske dimenzije - ali koliko su različite filmske verzije stvorile te priče i održale legende u životu?

Pre skoro sto deset godina, Titanik je krećući se skoro najvećom brzinom udario u santu leda.

Dva i po sata kasnije, potonuo je na dno Atlantika uz gubitak više od 1.500 života muškaraca, žena i dece.

Inspirisao je pregršt filmova, dokumentaraca i teorija zavere.

Kad je blokabster Džejmsa Kamerona ponovo objavljen u 3D tehnici, to je poslužilo kao podsetnik da za mnoge ljude poznavanje događaja od 14. aprila 1912. nije zasnovano na istorijskim činjenicama, već da potiče sa velikog platna.

„Ne može da potone"

U Kameronovom Titaniku, majka glavne junakinje digne pogled ka brodu na doku u Sautemptonu i prokomentariše:

„Ovo je, dakle, brod za koji kažu da ne može da potone."

Ali to je možda najveći mit koji prati Titanik, kaže Ričard Hauels, sa Kraljevog koledža u Londonu.

„Nije istina da su svi to mislili. To je retrospektivni mit i čini bolju priču.

Ako čovek iz svoje gordosti izgradi nepotopljiv brod kao što Prometej ukrade vatru od bogova… onda ima savršenog mitskog smisla da se Bog naljuti na takvu uvredu i potopi brod na njegovom prvom putovanju."

Suprotno popularnom tumačenju, Vajt Star Lajn nikad nije izričito tvrdio da Titanik ne može da potone - i niko zapravo nije govorio o nepotopljivosti broda sve do posle samog događaja, tvrdi Hauels.

Iako je Titanik potonuo petnaestak godina posle rođenja filma i katastrofa se često pojavljivala u nemim filmskim žurnalima toga vremena, postojalo je vrlo malo snimaka samog broda.

To je zato što Titanik nije bio velika vest pre nego što je potonuo.

Njegov sestrinski brod Olimpik praktično mu je preoteo svu slavu na prvom putovanju od Sautemptona do Njujorka 1911. godine.

Imao je istog kapetana kao i Titanik, putovao je istom rutom, imao je iste bezbednosne mehanizme i isti broj čamaca za spasavanja - što će reći nedovoljno.

Olimpikov trup bio je „ofarban u svetlosivo, prosto da bi izgledao fantastično u filmskim žurnalima", kaže Džon Grejvs, iz Nacionalnog pomorskog muzeja u Londonu.

Neki od tih snimaka iskorišćeni su za vesti o Titaniku posle katastrofe, ali su svi znaci da to nije taj brod izgrebani ili zatamnjeni.

Sajmon Mekalum, kustos arhive u Britanskom filmskom institutu, smatra da je pogrešno predstavljanje samo „potpirilo teorije zavere i misterije oko Titanika.

Filmski režiseri su od starta mogli na sam događaj da projektuju vlastite narative i ciljeve."

„Istorija se pretvorila u mit za svega nekoliko sati, svakako nekoliko dana pošto je brod potonuo", slaže se Robert Hauels.

Pogledajte video: Titanik ostaje deo okeana

Orkestar koji svira dok brod tone

Jedna od najupečatljivijih slika koja se pojavljuje u mnogim filmovima o Titaniku je orkestar koji svira dok brod tone.

Prema predanju, muzičari su ostali na palubi, u pokušaju da održe raspoloženje putnika - a poslednja numera koju su odsvirali bila je hrišćanska himna „Nearer, My God, To Thee".

Niko od njih nije preživeo i slavljeni su kao heroji.

Autor fotografije, ITV Studios Global Entertainment

Naslovna strana Dejli mirora od 20. aprila reprodukovana je kao razglednica:

„Muzički heroji Titanika sviraju 'Nearer, My God, To Thee' dok brod tone u propast."

Sajmon Mekalum kaže da je prema svedočanstvima očevidaca bend zaista svirao na palubi, ali postoji neslaganje oko toga koja je bila njihova poslednja pesma.

Mnogi tvrde da je bend svirao regtajm i popularnu muziku.

„Putnik koji se seća da se svirala ta konkretna himna imao je sreće da pobegne dobrano pre nego što je brod potonuo.

„Nikad nećemo saznati pravu istinu, jer je svih sedam muzičara stradalo - ali to vam je pesnička sloboda. 'Nearer, My God, To Thee' je tako upečatljiva himna da funkcioniše kao romantična slika u filmu", kaže Mekalum.

Pol Lauden-Braun iz Istorijskog društva za Titanik, radio je kao konsultant na filmu Džejmsa Kamerona.

On kaže da je muzička scena u filmu iz 1958. godine Noć za pamćenje bila toliko prelepo konstruisana da je Kameron odlučio da je ponovi u svom filmu.

„Rekao mi je: 'Ukrao sam je celu i stavio u svoj film, zato što je obožavam, to je tako moćan deo čitave priče."

Smrt kapetana Smita

Malo se zna o poslednjim satima kapetana Smita, ali on je ostao upamćen kao heroj, uprkos tome što je očigledno ignorisao upozorenja na led i nije usporio brod kad je javljeno da se led nalazi direktno na putanji broda.

„Znao je koliko ima putnika i koliko ima mesta u čamcima za spasavanje, ali je dozvolio da čamci odlaze polupuni", kaže Lauden-Braun, koji ne prihvata ružičaste portrete kapetana na celuloidu.

U mirnim, ravnim uslovima te noći, prvi čamac koji se odvojio od Titanika, sa kapacitetom od 65 mesta, kaže se da je sadržao svega 27 ljudi.

Mnogi čamci za spasavanje otplovili su poluprazni, a nisu se vratili da pokupe preživele.

„Istorija beleži da je umro herojskom smrću. U znak sećanja na njega podizani su spomenici.

„Štampane su razglednice i pričane su priče o njemu kako je plivao sa detetom u rukama, rekavši: 'Srećno, momci, čuvajte se'… od čega se ništa nije desilo", dodaje Lauden-Braun.

„Kapetan Smit je, kad se sve sabere i oduzme, odgovoran za sve propuste komandne strukture na brodu, niko drugi za to ne može da preuzme krivicu."

Kapetan Smit nije izdao opšte naređenje „za napuštanje broda" - što znači da mnogi putnici verovatno nisu ni shvatili da se Titanik nalazi u neposrednoj opasnosti.

Nije postojao plan za disciplinovanu evakuaciju, nije postojao razglasni sistem i nije postojala vežba za upotrebu čamaca za spasavanje.

Džon Grejvs se slaže da izgleda kao da je te sudbonosne noći, „Smit naprosto netragom nestao".

On smatra da je kapetan verovatno doživeo traumu kad je shvatio da nema dovoljno čamaca za spasavanje.

„Njegovo potencijalno konfuzno mentalno stanje najbolje ilustruje činjenica da je pomešao nacrte Olimpika i Titanika.

„Promenada na palubi potonjeg delom je bila zatvorena, a on je opet naredio da se u čamce ulazi sa nje, a ne sa glavne brodske palube."

Zli biznismen

Priče koje prate Džeja Brusa Ismeja, predsednika kompanije koja je izgradila Titanik, su mnogobrojne.

Ali skoro sve naglašavaju navode o njegovom kukavičluku kad je pobegao sa broda koji tone dok su njegovi saputnici, posebno žene i deca, ostali prepušteni sami sebi.

Od svih scenarija, među kojima i TV serija koju je napisao Džulijen Felouz, predstavljaju Ismeja kao kukavicu koja je terala kapetana da brod ide prebrzo, a potom spasla vlastitu kožu uskočivši u prvi slobodan čamac za spasavanje.

„Za svakog filmskog autora ta izdaja bila je suviše privlačna da je ne bi uvrstio u svoj film", kaže Pol Lauden-Braun.

„Ako se vratite do geneze od koje je sve to poteklo, stići ćete do Vilijama Randofla Hersta, velikog novinskog magnata u SAD.

„On i Ismej su se posvađali kad je Ismej odbio da sarađuje sa štampom u vezi sa nesrećom koja se desila jednom od brodova Vajt Star Lajna."

Ismej je gotovo jednoglasno bio osuđen u Americi, gde je Herstova štampa u širokoj distribuciji vodila otrovnu kampanju protiv njega, nazvavši ga „Džej Brut Ismej".

Novine su objavile spisak svih stradalih, ali su u koloni spasenih objavile samo jedno ime - Ismejevo.

Neki preživeli tvrde da je uskočio u prvi slobodan čamac za spasavanje, drugi da je zahtevao da ga odvesla njegova vlastita posada, a brodski frizer izjavio je da je Ismeju naložio glavni oficir da uđe u čamac.

Lord Mersi, koji je 1912. predvodio istragu Britanske komisije o gubitku Titanika, zaključio je da je Ismej pomogao mnogim drugim putnicima pre nego što je našao mesto za sebe na poslednjem čamcu za spasavanje koji je napustio brod.

„Da nije uskočio, prosto bi samo dodao još jedan život, svoj, na spisak svih drugih izgubljenih života", izjavio je on.

Nemački film Titanik iz 1943, čije je snimanje naručio nacistički ministar propagande Jozef Gebels, Ismeja predstavlja kao jevrejskog biznismena opijenog moći koji maltretira hrabrog tevtonskog kapetana da brod ide prebrzo kroz led uprkos upozorenjima da je to nesmotreno.

Film iz 1958. godine Noć za pamćenje, dugo smatran istorijski najautentičnijim od svih filmova o Titaniku, takođe predstavlja Ismeja kao zlikovca.

Lauden-Braun to smatra nepravednim i on je to pomenuo Džejmsu Kameronu kad je radio sa njim kao konsultant.

U Kameronovom filmu Ismej koristi svoj položaj da utiče na kapetana da vozi brže kako bi stigao ranije u Njujork i time zadobio pozitivnu pažnju u štampi.

„Pored toga što su mi rekli da ni pod kojim uslovima nisu spremni da izmene scenario, rekli su i da je to 'ono što publika očekuje da vidi'", kaže Lauden-Braun.

Ismej nikad nije preboleo sramotu posle uskakanja u čamac za spasavanja i 1913. godine se povukao iz Vajt Star Lajna kao slomljen čovek.

Frensis Vilson, autorka knjige Kako preživeti Titatnik: Potonuće Džeja Brusa Ismeja, kaže da saoseća sa Ismejom i doživljava ga kao „običnog čoveka koji se zatekao u neobičnim okolnostima".

„On je bio emocionalno potpuno nespreman za ono kroz šta će proći…

„Njegovo zbunjeno i zbunjujuće ponašanje na Titaniku bilo je uzrokovano konfuzijom u vezi sa njegovim statusom - je li bio običan putnik, kao što je tvrdio, ili kao što su istrage sugerisale, 'kapetan nad kapetanom'?

„Ljudi se na brodovim ponašaju u skladu sa svojim činom, a Ismej nije imao pojma koji je njegov čin."

Autor fotografije, National Maritime Museum

Putnici iz treće klase

Jedna od najemotivnijih scena u Kameronovom Titaniku prikazuje putnike treće klase kako ih silom zadržavaju u potpalublju i sprečavaju da stignu do čamaca za spasavanje.

Ričard Hauels tvrdi da nema istorijskih dokaza koji potkrepljuju tu tvrdnju.

Jesu postojale kapije koje su odvajale putnike treće klase od ostalih putnika.

Ali to nije bilo zbog anticipacije brodoloma, već u skladu sa američkim imigracionim zakonima i straha od širenja zaraznih bolesti.

Među putnicima treće klase bili su Jermeni, Kinezi, Holanđani, Italijani, Rusi, Skandinavci i Sirijci, kao i oni sa Britanskih ostrva - od kojih su svi želeli da otpočnu nov život u Americi.

„Prema američkim imigracionim zakonima, imigranti su morali da se drže odvojenim da bi, pre nego što Titanik pristane na Menhetnu, prvo stao kod ostrva Elis - gde su imigranti odvođeni na zdravstvene preglede i prolazili kroz proceduru prijavljivanja", rekao je Hauels.

Svaka klasa putnika imala je pristup vlastitoj palubi i dodeljenim im čamcima - mada, ključno, u odeljku za treću klasu broda nije bio izdvojen nijedan čamac za spasavanje.

Putnici treće klase morali su da se probiju kroz lavirint hodnika i stepeništa da bi stigli do glavne brodske palube.

Putnici prve i druge klase imali su bolji pristup čamcima za spasavanje, jer je brodska paluba služila kao promenada za prvu i drugu klasu.

Izveštaj Britanske istražne komisije istakao je da je Titanik poštovao američke imigracione zakone koji su u to vreme bili na snazi - i da su optužbe da su putnici treće klase zaključani ispod palube lažne.

Dokazi predstavljeni tokom istrage jesu sugerisali da su isprva neke od kapija blokirale put putnicima iz međupalube dok su stjuardi čekali na instrukcije, a onda su one otvorene, ali tek nakon što je većina čamaca za spasavanje već isplovilo.

Lord Mersi je istakao da su putnici treće klase „oklevali" da napuste brod, „nespremni da se oproste od svog prtljaga" i da su imali poteškoća da stignu od svojih odaja do čamaca za spasavanje.

Nijedan od predstavljenih dokaza nije ukazivao na zlu nameru u sprečavanju kretanja putnika treće klase - već da je to bio previd koji je izazvalo nepromišljeno poštovanje propisa, ali su rezultati zato i dalje bili smrtonosni.

Kad su čamci za spasavanje konačno spušteni, oficiri su izdali naređenje da „žene i deca" ulaze prvi.

Zabeleženo je da je 115 muškaraca iz prve i 147 muškaraca iz druge klase ustupilo svoja mesta i kao rezultat toga umrlo.

Nijedan putnik treće klase nije svedočio tokom istrage Britanske komisije, ali ih je zastupao advokat V.D. Harbinson, koji je zaključio:

„Nije predstavljen nijedan dokaz tokom ove istrage koji bi potkrepio optužbu da je bilo ikakvih pokušaja da se putnici treće klase zadrže."

Klasa, međutim, jeste činila razliku - preživelo je manje od trećine putnika iz međupalube, iako su žene i deca preživeli u većim brojevima iz svih klasa, jer su dobili prioritet u čamcima za spasavanje.

Dodatno izveštavanje: Melisa Hogenbum

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk